„Jao, što je ovo visoko! Koliko još ima do vrha?“, pita devojka sa jakim vojvođanskim akcentom na strmoj stazi, iznad uništene i spaljene kuće u Potkaljaji, u starom delu Prizrena. Ona se zaputila i došla na Međunarodni festival srednjovekovne muzike „Medimus“, koji se deveti put održava u Prizrenu u Atrijumu Crkve Svetog Spasa.
Ovaj hram je podigao Mladen Vladojević oko 1330. godine, na maloj zaravni i na najlepšem vidikovcu, sa kog se pruža pogled na grad, na reku, na Metohiju. U ciklusima stradanja, paljenja, obnove i dogradnje, ovaj hram je postao jedinstvena celina, crkva u crkvi sa zidovima i stubovima, koji izgledaju kao da nose nebo. Kada se zatvore vrata atrijuma, dobija se celina slična ambijentima na Mediteranu.
Zabeleženo je u dubrovačkim zapisima da je neki muzičar Dragan Prizrenac nastupao po tamošnjim trgovima. Osnivanjem „Medimusa“, koji se održava zadnje sedmice avgusta, oživi ovaj hram, jer ga ispune umetnici iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Grčke, Slovenije, Mađarske, Hrvatske, Argentine, Čilea, SAD…
Čudesan ambijent
„Čudesno je svirati u ovom ambijentu, u hramu koji je građen kada je i stvarana muzika koju smo izvodili. Naši kompozitori su živeli u Italiji u 14. veku, a mi smo ovde svirali njihove kompozicije“, govori Sara Marija Fantini iz ansambla „Rubens Rosa“, koji je sastavljen od članova iz Italije, Belgije, Švajcarske i Nemačke. Oni dolaze iz uticajne škole, koja se bavi muzikom srednjeg veka.
„Italijanska muzika je vrlo emotivna i unosimo celo srce kada je izvodimo, i to se oseti u celom našem telu. Neka dela koja smo izvodili su tradicionalna za jug Italije, i to je istinski naše, jer dolazimo iz tog podneblja“, kaže Paskvale Rinaldi iz sastava „Kamerata muzika antikva“.
Selektor festivala, profesor Darko Karajić, brižljivo priprema „Medimus“. On prati svetsku scenu muzike srednjeg veka, renesanse i baroka i dovodi je u Prizren, u srce grada sa toliko različitosti.
Jedinstven festival
Samo za Prizren je oformljen ansambl festivala koji nosi ime „Medimus“. Sa njima je nastupio Branislav Rakić, profesor i umetnik, koji je specijalizirao muziku baroka u Versaju, a trenutno je profesor pevanja na Velikom konzervatorijumu „Serži Pontoa“. Posle 25 godina nastupa u Srbiji i za njega je prizrenski nastup savršena emocija.
„Ja kažem ovde da ću za ovih četiri dana umreti od emocija. Sve je divno, od smeštaja do dočeka, ove devojčice, omladina… Bio sam na mnogim festivalima po svetu, ali ovo je jedinstveno. Možda u Burgonji ima nešto slično, ali sa malo manje duše. Kolege iz Švajcarske su bile vrlo prijatno iznenađene. Obilazili smo manastire, družili se sa ljudima odavde“, kaže Branislav Rakić i dodaje kako „ambijent i publika dišu sa umetnicima i to su trenuci kada sve zaboravite“.
Ansambl „Muzika profana“ je iz Mađarske i drugi put učestvuju na festivalu. Ovde su uz podršku svoje ambasade sa sedištem u Prištini, čiji se predstavnik Mikloš Varga prisutnima obratio na srpskom jeziku i istakao značaj održavanja ovakvih manifestacija na svetim mestima koja su teško stradala u prošlosti.
Podvig Prizrenaca
Za ovu vrstu festivala svaki ton je izuzetno važan i njega među ovim zidinama isprati profesor Zoran Jerković, a organizovati događaj u gradu u kom stalno živi četvoro Srba predstavlja jednu vrstu podviga. Njega, u velikoj meri, nose upravo Prizrenci i organizacija Udruženje prijatelja Manastira Svetih arhangela, Bojan Babić i dr Aleksandra Novakov, a svih ovih devet godina pomaže im i Dom kulture „Gračanica“.
„Bilo je toliko radosti i toliko divnih susreta. Bilo je otkrivanja našeg divnog grada. Vidite da su neki došli i sa porodicama. Čini vam se da poznajete sve ljude, iako neke prvi put srećete“, kaže dr Aleksandra Novakov, koja zajedno sa sinom i ćerkom vodi računa o detaljima, gostima i raseljenim Prizrencima. Oni koji su došli organizovano, gotovo sa svih strana, ugošćeni su u Manastiru Svetih arhangela.
Festival su podržali: Ministarstvo kulture Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Eparhija raško-prizrenska, mađarska ambasada u Prištini, „Telekom Srbija“ i „Kolašin prevoz“ iz Zubinog Potoka, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
