Odrastao sam u Novom Sadu, u zgradi gde je živeo Čonta (Nebojša Čonkić), vođa grupe „Pekinška patka“, prvog autentičnog pank benda na prostoru SFR Jugoslavije. Od 1978. godine, kada su oformljeni, probe su izvodili u podrumu zgrade. Sećam se kako je jedne noći upala policija da ih uhapsi, pošto su revnosne komšije prijavile da grupa narkomana pravi buku i da ne mogu da spavaju. Plašio sam se kao mali Čonte, plašio sam se kada sam ugledao „Patku“, kako se glupira i svira u izlogu tadašnje Robne kuće „Nork“. Kasnije su mi stariji pričali da su debitovali na „Mašincu“ pred svega četiri gledaoca, da ih na jednom kocertu dvadesetak posetilaca gađalo jajima (navodno omladina koju je angažovala državna bezbednost).
Ipak, veoma brzo posle početnog fijaska „Pekinška patka“ stiče zavidnu popularnost, i zbog provokativnih nastupa i tada neprikladnog načina odevanja. Diskografski prvenac, singl ploča („Biti ružan, pametan i mlad/Bela šljiva“), koju je, nakon odbijanja beogradskog PGP RTB-a, objavio zagrebački „Jugoton“, prodat je u za ono vreme neverovatnih 35.000 primeraka! Mnogi koncerti „Pekinške patke“ krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, prekidani su, ili uopšte nisu ni započeti, jer su zabranjivani, zbog brojnih incidenata, jedan je prekinut jer je Čonta pred viđenim gostima i borcima iz NOB-a duvao u prezervative koje je bacao u publiku.
Dugo vremena gledao sam grafite po novosadskim zgradama na kojima je bilo napisano „Čonta je Bog“. Bilo je to vreme kada je Novi Sad bio centar srpske (pa i jugoslovenske) avangarde, ne samo u muzici, nego i u književnosti, filmu, likovnoj i scenskoj umetnosti. Pristojni Novosođani su sve to stoički podnosili, znajući da će doći vreme kada će skandalozni profesor u srednjoj Elektrotehničkoj školi (inače miljenik učenika) ispeglati pantalone, navući sako i zavezati kravatu. Nebojša Čonkić je to brže i nego što su mislili uradio, te zauvek otišao iz Jugoslavije, i pravac – za Kanadu. Mnogi avangardni umetnici sledili su njegov put, bilo da su otišli iz zemlje ili dobili poslove na univerzitetima, kulturnim centrima, izdavačkim kućama, novinskim redakcijama. Bunt, i nikada ostvarena mogućnost pobune, ostali su zarobljeni u sećanjima protagonista, koji su o tom razdoblju napisali mnoštvo tekstova.
Pank je umro mnogo pre nego što je to postalo očigledno. Kao i sva ostala muzika koja može da stane u odrednicu „novi talas“.
U svetu, ta muzika se danas posmatra kao kulturna baština. Baština, koja, istina, živi, i koja se neguje u mnogim alternativnim mestima širom planete.
Jedan od tih kutaka je i Mitrovička rok škola. Iz nje su iznikli i „pankeri“, potencijalni „antijunaci“ novoga veka okupljeni oko grupe „Škart“ – Nikola Savić (pevač i gitarista), Lazar Mladenović (basista) i Vladimir Bigović (bubnjar), odskora pojačani gitaristom Emirom Hasanijem. Promocija njihovog novog albuma „Mister System“ održana je u subotu, 12. oktobra 2024. godine upravo u Rok školi.
„Škartovce“ i publika i mediji uglavnom doživljavaju i najavljuju kao pank bend. Možda i zato što su prvih decenija na mitrovičkoj muzičkoj sceni dominantan uticaj imali doajeni domaćeg panka Petar Gvozdić i Boris Drobac koji su sa bendovima „Hosenfefer“ i „Psycho-Sonic Boris” imali veoma zapažene nastupe u čitavom regionu, pa i šire. Sasvim je bilo prirodno da te 2013. godine, kada je „Škart“ osnovan, uticaj starijih i uspešnih kolega bude primetan i u njihovom zvuku.
No, od tada je prošlo mnogo vremena. U novom albumu „Mister System“ ne preovlađuju toliko zvuci panka, mada je on po stilu muzike svakako heterogen pravac. Kratke pesme su možda i jedino što „Škart“ povezuje sa pankom. Aranžmani više nisu toliko jednostavni, bubnjevi nisu toliko teški i dominantni, nije akcenat stavljen ni na preditozirane gitare sa moćnim akordima. U muzičkom i produkcijskom smislu, ovaj album je veliki korak napred za „Škart“. „Mister System“ je veoma brižljivo, precizno ukomponovan i muzički lepo zaokružen i „zategnut“ album. Ekipa benda je očigledno savršeno uvežbana i skladno harmonizovana, koncert je zvučao besprekorno, čisto, jasno. Nema ni pevanja kroz nos, vrištanja – reči pesama koje peva Nikola Savić prvi put su, i to na svirci uživo, razumljive.
A te reči su možda i najvažnije, jer je ideja panka zadržana najviše u tekstovima pesama „Mister System“. „Škart“ u njima potencira teme surove realnosti urbanog života, nepravde, mnogih društvenih anomalija, malograđanštine i licemerja savremenog čoveka. Već sam naslov albuma nagoveštava da su pesme usmerene protiv (svakog) sistema, establišmenta, da prozivaju autoritete. Politički stav, poziv na pobunu, pa i na sukob, eksplicitno je saopšten.
U numeri „Oni i mi“, čiji je spot premijerno ovoga meseca objavljen na Jutjub kanalu, aluzija na aktuelnu političku situaciju i podelu u društvu, izložena je bez dlake na jeziku, mada je licemerje sistema prilično univerzalizovano. „Mi“ smo „prljavi, gadni“, „izdajnici, krivci“, a „Oni“ „moralni i radni“, „s njima i beda uvek zablista“; „Mi“ smo „ološ, dripci“ „skrajnuti u stranu“, njihovi pipci su svuda, a „napad, obmana“ jedina su im „odbrana“. Sve što je ostalo ljudima koji „se smeju, a svega im dosta“ jeste „Sram!“ i „Gnev!“
Mnogo je stihova posvećeno upravo stanju duha „Škartovih“ sugrađana, višedecenijskoj teskobnoj svakodnevici Mitrovčana kojima je odavno slomljena kičma. Pesma „Kraj (KM)“ tako predstavlja jedan tipičan isečak orvelovske slike savremenog doba, inspirisane užasom i strahom u kojem stanovnici nekada urbanog i slobodnog grada postaju robovi bez mozga:
„Niko ne sme ni da zine
Epidemija tišine
Niko ne sme ni da diše
Smanji misli na najtiše
Najteži je ovaj pad
Više nemamo ni stav
Ćuti, trpi, slušaj, glasaj
Šta ti nije jasno sad
Poniženja svaki dan
Ćuti trpi slušaj glasaj, kraj“
Centralna pesma albuma „Mister System“ jeste upravo numera „Sistem“ koja sa jedne strane razobličava (svaki) sistem –
„Slepo prati, ne pitaj, moli
To uče te još u školi
Sistem da razum sruši
Sistem da pobune guši
Sistem kad si u pravu
Sistem skrati te za glavu“
– ali je istovremeno i ilustrativni primer snažnog subverzivnog dejstva supkulture:
„Sistem živi od mača
Sistem ćutanje ga jača“
Ova precizna konstatacija o tome šta održava sistem je ujedno i poziv potlačenima da se sa sistemom obračunaju njihovim oružjem.
Estetika ružnog i izraziti pesimizam dominiraju čitavim albumom „Mister System“ a najfrekvetnije reči su smrad, beda, čemer, glad, očaj, nemoć, gnev, vrisak, stid, što najbolje islustruje pesma „Dosta“ koja, ipak, sadrži skriveni optimizam, nadu da je promena moguća, ali samo ako se prihvati ideja pobune, odnosno konkretne akcije koje neminovno vode do sukoba:
„Koljači nude ruku spasa
Dim, plamen tlo nek talasa
Nek zagrmi iz sveg glasa
Dosta“
Album „Mister System“ zaista ima provokativne stihove. Nisu toliko sirovi (čini se da nema nijedne psovke) i brutalni kao u tradicionalnom panku, možda su previše „upeglani“, upristojeni, ali su veoma hrabri (ovo su najhrabrije pesme stvorene na Kosovu u poslednje dve decenije), iskreni i veoma važni u ovom trenutku.
Da razbude uspavanu, pre svega omladinu, čije buđenje mnogi priželjkuju, svesni da je već isuviše kasno (kao što sugeriše pesma „Pravda“):
„U gradu je magla, zar ti nije jasno
I ako se budiš, budiš se kasno“
Publika je na promociji „Škartovog“ novog albuma u Mitrovičkoj rok školi bila budna. I brojna. Možda nije dobro čula poruke koje su ovde citirani tekstovi imali (pank je, čak i kada je produkcija besprekorna, ipak suviše glasan i nije razumljiv na prvo slušanje), ali je svakako uživala u ritmu agresivne muzike, dobro se zabavljajući i zalivajući svaku pesmu pivom. Bunt je vibrirao prostorom duboko u noć.
Nije bilo incidenta, niko nije prekinuo (niti zabranio) koncert, policija nije intervenisala. Ni komšije se nisu žalile da ne mogu da spavaju. „Škartovci“ nisu ničim dodatno provocirali prisutne. Ni na jednom od zidova mitrovičkih zgrada nije osvanuo grafit: „Škart je Bog“.
Starija publika dobro je razumela ideje pesama, ali i savremeno doba koje im nije naklonjeno. Srećna omladina, opijena žestokim zvukom „Škarta“, mirno se razišla. Verovatno, i mirno zaspala. Da bi sutra, još mamurni od muzike i pića, šerovali fotografije i video-zapise, uz obaveznu poruku: „Odlična svirka!“, „Bravo momci!“
Promocija je uspela, svirka je bila za pamćenje. Zaista je tako.
A gospodin sistem? Pa to nije njihov, naš i vaš problem. Peglamo pantalone, oblačimo sako, vezujemo kravatu i pravac – za Beograd, zaključio je Dunđerin.
