Veče je otvorio Žarko Milenković predstavljanjem autorke koja je publici pročitala nekoliko svojih pesama. Razgovor je potom usmeren ka temama koje oblikuju njeno stvaralaštvo.
Aleksić je kazala da poezija ne nudi gotove odgovore, već pre svega postavlja suštinska pitanja.
„Mišljenja sam da pesnik, odnosno poezija, samim tim ni umetnost ne može da da nikakve gotove formule, kako to rešiti, na koji način se sa time (stanje stvari, stvarnost) nositi, ali može da pruži neku vrstu smernice, da postavi pitanja. Zapravo, da pruži smernicu da se postave prava pitanja koja neće promašiti metu“.
Govoreći o odnosu poezije i stvarnosti, naglasila je da je pisanje pokušaj njenog razumevanja života.
„Pa, eto, pisati stvarnost jeste taj pokušaj da se na neki način ona nama obrazloži, da nam se približi. Ne u potrazi za konačnim istinama, uprkos tome što naš radoznali lutajući duh njima uvek stremi, nego prosto u potrazi za onim načinima koji će nam možda olakšati život“.
Snaga i angažovanost „suvišnih ljudi“
U razgovoru je otvoreno i pitanje položaja pesnika u savremenom društvu gde, kako je Jana Aleksić ocenila, umetnički glas često ostaje na margini, ali ipak zadržava svoju snagu.
„Danas se pesnici poprilično osećaju kao suvišni ljudi. Ali, iz nekog razloga, kao i tadašnji suvišni čovek (19. vek), ulaze u okršaj sa svetom. Ulaze u okršaj sa tom stvarnošću koja može da bude neprijateljska i odurna i strašna na svoj način“.
Poseban segment večeri bio je posvećen razumevanju angažovanosti u književnosti. Aleksić je rekla da poezija stoji nasuprot dominantnim savremenim tokovima – ideologiji globalizma ili megalopolisa.
„Poezija, kao takva, mislim, prosto stoji nasuprot tome i to je sasvim jasno, oduvek je bilo tako i sada je to tako. I onda se u tome može nazreti njen angažman“.
Govoreći o unutrašnjem smislu umetnosti, dodala je: „Ako je angažman služenje lepoti, pokušaj da se lepota vrati u naš svet, u našu stvarnost, a sa lepotom, posledično i dobrota, i istina, i milost, i usrdnost, i saosećanje, onda ne znam kako da definišem tu vrstu angažovanosti, ali jeste, može da se posmatra kao angažovanost“.
Poetska pravda i kulturni obrazac
Jedna od tema razgovora bila je i poetska pravda, kao odnos između istorije, ličnog iskustva i kolektivnog pamćenja.
„Poetska pravda je unutrašnji osećaj pravde i pojedinca i kolektiva. Samo zavisi iz kog rakursa se oglašava pesnik“, navela je Aleksić.
Osvrnuvši se na sopstvenu poetiku, ukazala je na ključne tematske tačke koje oblikuju njen rad.
„Postoje neke tačke oko kojih se vrtloži moja misao, ali čini mi se i moji sentimenti. To je pitanje srpskog kulturnog obrasca, pesničke samosvesti, umetnosti kao teurgije“, kazala je.
Na kraju večeri, Aleksić je govorila i o značaju književnih nagrada. Ocenila je da one, uprkos brojnim manama sistema, ipak imaju važnu ulogu u vidljivosti knjige.
„Same nagrade omogućavaju određenoj knjizi prvo da učestvuje u književnom životu… A drugo, skreću pažnju šire javnosti na tu knjigu“, rekla je autorka na poetskoj večeri u Domu kulture „Gračanica“.
Jana Aleksić (1984, Kragujevac) do sada je objavila više značajnih studija iz oblasti književne teorije, kao i nekoliko zbirki poezije. Pesnikinja, teoretičarka i književna kritičarka, zaposlena je na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Pesnička zbirka „Pokazne vežbe“ koju je prošle godine objavila kraljevačka „Povelja“, osvojila je dva značajna priznanja: „Milica Stojadinović Srpkinja“ i „Zmajeva nagrada Matice srpske“.
