Redakcije na srpskom jeziku, koje broje tek po nekoliko zaposlenih, pored dnevnog izveštavanja i rada na pričama od značaja za javnost, prinuđene su da se bave i otkrivanjem lažnih vesti i dezinformacija, jer „to od njih zahtevaju donatori“, odnosno projekti putem kojih se ovi mediji finansiraju.
Ivković: Uz dezinformacije i neodstatak resursa i kadrova
„U idealnim uslovima mi bismo trebalo da imamo jedan onlajn prostor koji je specifično usmeren samo na to, da čitaoci jasno znaju gde mogu da nađu određene informacije i koji je to prostor koji se bavi, odnosno koja je to ekipa ili ljudi koji se bave dezinformacijama“, kaže Ana Marija Ivković, urednica portala Alternativna.
Ivkovićeva naglašava da postoji publika koja je zainteresovana za ovakav vid informisanja, ali da lokalni mediji na srpskom nisu u mogućnosti da isprate dezinformacije zbog ostalih vesti na dnevnom nivou.
„Moramo da govorimo o nedostatku resursa – nemamo dovoljno ljudi, nemamo dovoljno vremena i nemamo dovoljno finansijske podrške za tako nešto, jer je podjednako važno da se bavimo i svojim poslom na dnevnom nivou, a ne samo dezinformacijama. Sada imamo problem da uopšte nađemo kolege koji će raditi dnevno-političke teme, a da ne pričam o dezinformacijama“, kaže Ivkovićeva na debati u Medija centru Čaglavica.
Naglašava da dezinformacija stiže do većeg dela publike nego tekst koji se bavi njenim razotkrivanjem. Meta dezinformacija na društvenim mrežama su, kako kaže, ne samo mladi, već sve kategorije čitalaca vesti.
Vorgučić: Zabrinjava recikliranje lažne vesti o martovskom pogoromu
Dezinformacije su sveprisutne, ne samo na društvenim mrežama nego i u medijima, kaže Zorica Vorgučić, novinarka i urednica Radija Kim.
„Imali smo nedavno situaciju vezanu za godišnjicu Martovskog pogroma i to je nešto što se ponavlja iz godine u godinu. Reciklira se izveštavanje iz marta 2004. godine o tome kako su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka u reci Ibar i to je ono što je zaista zastrašujuće i što bi moglo ponovo da pokrene talas nasilja, ne daj Bože, ili da proizvede netrpeljivost prema jednoj zajednici“, kaže Vorgučićeva.
Smatra da je najbolja borba protiv dezinformacija osnova novinarstva – proveravanje činjenica i korišćenje najmanje dva izvora. Takođe ukazuje i na druge probleme u radu medija.
„Dok se mi ovde bavimo dezinformacijama, izostavljamo neke druge probleme sa kojima se mediji na srpskom jeziku suočavaju, a to su nedostatak finansija, nedostatak kadrova i nemogućnost da se bavimo ne samo dezinformacijama nego i osnovnim informacijama. Problemi su višestruki – od nedostatka finansija, jer kada nemate finansije, nemate ni ljude, pošto da biste zadržali novinare morate da ih platite za posao koji rade, ali postoji i nezainteresovanost mladih da se bave ovim poslom“, kaže ona.
Oroši: Jezik mržnje i dezinformacije povezani. Političari kao izvor
Izvor dezinformacija su i političari, naglašava Violeta Oroši, dugogodišnja novinarka i dopisnica za nemački DWR radio.
„Imamo aktuelnu vladu koja kaže: ‘Nikad se bolje nije živelo’, i to mediji prenesu zato što je to rekao premijer. Onda pozovete ekonomiste i privrednike koji kažu: ‘Užasna inflacija, nikad se gore nije živelo’. Znači, medij je ponekad samo kanal za plasiranje dezinformacija i eventualno demanti tih dezinformacija. Na Kosovu imamo mnogo takvih dezinformacija koje bukvalno dolaze iz sfere politike, i onda se novinar bori sa tim“, kaže Oroši.
Ukazuje i na „propagandu“ i „jezik mržnje“ na društvenim mrežama, gde se, kako kaže, jasno vidi ko je običan građanin, a ko aktivista ili neko ko je plaćen da piše u korist vlasti ili određene političke partije.
„Po meni su dezinformacije i jezik mržnje vrlo povezani. Postoji tanka linija između te dve stvari“, kaže Oroši, navodeći kao primer vređanje predsednice Kosova Vjose Osmani od strane analitičara na jednoj televiziji.
„Mene više zabrinjava položaj žena, novinarki koje su na meti raznih komentatora na društvenim mrežama, pa i samih novinara i analitičara koji se ne libe da koriste takav jezik“, dodaje ona.
Jakupi: Publika ne može lako da otkrije dezinformacije
Glavna urednica Radija Kosovo 2, Zulfija Jakupi, kaže da gledaoci ili čitaoci ne mogu tako lako, za razliku od novinara, da uoče šta je dezinformacija ili poluinformacija, posebno ako je plasira novinar na televiziji.
„Važno je uočiti da li je naveden izvor informacije, jer je u profesionalnom novinarstvu najvažnije navesti ko je izvor u vesti, prilogu ili izveštaju. Dezinformacija ima mnogo i često se ogledaju kroz bombastične naslove. Ne znam koliko građani uspevaju da uoče da takav naslov, koji ima za cilj da privuče publiku, često ne odražava informaciju iz teksta. Vest može biti potpuno tačna i korektna iz ugla izvora, ali je naslov taj koji ukazuje na nešto drugo“, kaže ona.
Jakupi dodaje da najviše problema ima na onlajn portalima koji, prema njenim rečima, teže brzini i senzacionalizmu.
„Sa društvenih mreža preuzimaju neproverene informacije, koje nisu profesionalno novinarski obrađene, i odmah ih objavljuju. To se onda širi lančano – ‘copy-paste’ vesti. Ipak, mi koji se dugo bavimo novinarstvom znamo da na Kosovu postoje ozbiljni mediji i znamo koje sajtove da pratimo kako bismo dobili tačne informacije“, kazala je Jakupi.
Na debati je bilo reči i o odgovornosti medija i korisnika društvenih mreža u plasiranju dezinformacija, kao i o kontroli i kažnjavanju. Postavljeno je i pitanje uticaja izveštavanja lokalnih medija o temama koje su važne, a na koje nadležne institucije ne reaguju.
Umor od istine ili od konfuzije: Zašto publika sve teže razlikuje činjenice od mišljenja?
