„Zašto ti sve ovo radiš? Šta te vuče?”, pita inženjer Sebastijan Tajs svog prijatelja i kolegu Aleksandra Matića, dok beli džip „tojota” iz 1999. godine, zaostao iza međunarodnih misija na Kosovu, ide po gustoj magli s prizrenske strane uz Korišu prema vrhovima Šar-planine. Takva vozila se još viđaju na Bliskom istoku, a prati ga vozilo Ujedinjenih nacija „za svaki slučaj”. Ide se u manastirski kompleks i isposnicu Svetog Petra Koriškog, teško oštećenu prošle godine.
Srpska pravoslavna crkva hitno je reagovala, radovi koje su albanske vlasti izvodile u Specijalnoj zaštićenoj zoni prekinuti su, ali je šteta nepovratno učinjena. Iguman dečanski Sava Janjić odmah je s predstavnicima Zavoda za zaštitu spomenika i međunarodnih organizacija posetio svetinju iz 13. i 14. veka. Neki su bili zadivljeni lepotom mesta, neki izuzetnim freskama na liticama i u pećini, neki ostacima monumentalne građevine, a svi su zapanjeni razmerama uništavanja, s pitanjem: „Zašto se ovo radi?”
Godinu dana kasnije, inženjeri, berlinski i bečki đaci – Grk, Iranac-Nemac, Kurd, Nemac i trojica Srba – stoje zaglavljeni na uskom putu na dnu kanjona Koriške reke. Voda i viša sila odnele su deo puta i zatvorile cevi kojima je, bez dozvole, premošćena hirovita rečica. Sada se do Svetog Petra Koriškog i isposnice ne može doći, a teško se i može vratiti nazad. Letos su ovuda prolazili kros motori i kvadovi. Dolazili su da, kako ovdašnja falsifikovana istorija kaže, vide „ilirsko utvrđenje”.
Pre 750 godina ovde je pobegao od sveta pustinjak Sveti Petar Koriški, a njegov biograf Teodosije Hilandarac kaže: „Na jednu visoku stenu se pope, prihvatajući se prstima”, kao i da se toj pećini obradovao jer „zveri divlje po dolasku svetoga u miru s njime bejahu, i kao susedu mu nikakvo zlo ne pričinjavahu sve dok na kraju i ne odoše”. Najdublja psihološka drama srpskog srednjeg veka odigrala se ovde. Sve je ostavio, i svet i voljenu sestru, da bi se susreo sa sobom i Bogom. I on je, isto kao i ovi mladi ljudi, imao majku koja mu je govorila: „Zašto sa društvom radovati se ne izađeš?”
Kakav susret traže ovi mladi ljudi iz belog sveta? Šta ih vuče po ovim bespućima sa svim dramama starih i modernih strahova i sukoba?
„Jednom godišnje se okupimo na nekom od meridijana da proslavimo naše dugogodišnje prijateljstvo, rešio sam da ove godine to bude upravo na Kosovu i Metohiji”, kaže inženjer Aleksandar Matić, jedan od ljudi koji vode organizaciju „Srpski centar” iz Beča. Znao je za uništavanje isposnice Svetog Petra, organizovao geologe i inženjere, avio-prevoz i smeštaj, ali nije znao da će njegovi prijatelji – sat vremena po sletanju na prištinski Aerodrom „Adem Jašari” – u Gračanici, na spomeniku „Missing” gledati lica ljudi koji su nestali 1999. godine, kao i da će istog dana biti zaglavljeni u vrletima Šar-planine, da će ih gusta magla čuvati od neprijateljskih pogleda, da će sresti i osetiti svoje lične strahove i strahove kosovskih Srba.
Ljudi koji premalo znaju o Kosovu kreću prema svetinji. Njeni zidovi naziru se u magli.
„Jesam li ja odgovoran ako se nešto desi ovim ljudima?”, čita se na Matićevom licu. Njegov kolega i prijatelj Grk, inženjer Jani Galacis, shvatio je šta se dešava i šta treba da radi – odmah po dolasku u isposnicu preuzeo je ulogu vođe tima. Govori na nemačkom i razrađuje koncept sanacije, dok ga ostali slušaju, snimaju, neki i pišu: staza koju su prokopali mora se podići čitavih metar i po, mora se postaviti krupno kamenje oko stubova, trebalo bi betonirati međuprostor, ispuniti nedostajuće delove malterom…
Bez obzira na prirodu razaranja, on se, kao i većina Grka u hramu, ponaša prirodno, u pećini se moli, vidi dva sloja drevnih fresaka, zaboravili smo da ponesemo tamjan i sveće. Neko je odneo ikonice iznad raskopanog groba Svetog Petra koje smo ovde ostavili prošlog puta.
Najtiši je Iranac-Nemac Nima Kalbasi. Gleda ljude i neko ljubičasto kamenje iskopano bagerom i ćuti. Pokušava da razume, slike i sebe u potpuno nepoznatom okruženju. Na njemu se ne vidi da li oseća strah.
„Ostaci hrama i dalje su jasno vidljivi. Stubovi stoje, a pećina je i dalje pristupačna. Međutim, zid pokazuje veće pukotine, a na prvom i poslednjem osloncu vidi se izražen ’stomak’ – znak da se zid već pomera”, zabeležio je inženjer Sargos Rašadan, poreklom Kurd, i naveo kako da se saniraju oštećenja: „Jedno moguće objašnjenje za to što se stubovi, koji stoje vekovima, odjednom pomeraju, može biti uklanjanje zemlje ispod temelja. Time opterećenje više ne može da se prenosi u podlogu pod uglom od 45 stepeni. Tlo se pomera, a s njim i stub, koji se sada naginje u smeru novog prilaznog puta. Jedna od mogućih mera za očuvanje jeste ponovno nasipanje zemljišta kako bi stubovi ponovo stajali na čvrstoj podlozi. Dodatno, ankerni elementi mogli bi da stabilizuju zidanje i spreče njegovo dalje naginjanje”.
Eparhija raško-prizrenska: Isposnica Sv. Petra Koriškog teško oštećena, traži poštovanje zakona
I Nemac Sebastijan Tajs smatra da se mora naći oslonac za stubove, za ono što je potkopano, jer ako se to ne uradi može doći do klizanja zemljišta i urušavanja hrama. Nesigurnost svetinja on vidi i u ljudima, koji su izolovani i razdvojeni. Nedelju dana kasnije zapisao je: „Ljudi koje smo obišli bili su veoma otvoreni i gostoljubivi, mnogo su pričali o svojoj situaciji i svojim problemima, koje mi u Nemačkoj teško možemo u potpunosti da razumemo ako to ne doživimo na licu mesta. Oseća se da im je važno da neko pažljivo pogleda i ozbiljno shvati njihovu situaciju. Napetost je, nažalost, i danas sveprisutna i jasno primetna, a istovremeno se vidi koliko je ljudima tamo važno njihovo kulturno nasleđe i koliko snažno se za njega vezuju. Pitanje koje sam sebi stalno postavljao bilo je: Da li će vremenom biti bolje ili gore? Moj utisak ili strah, na osnovu onoga što sam video i čuo, jeste da izgleda kao da se tenzije pre povećavaju nego smanjuju”.
Da li davno uspostavljeni modeli, život u središtu borbe dobra i zla, daju neke odgovore savremenom čoveku? Hoće li ovaj mladi svet svedočenjem stradanja, pomaganjem i pisanjem izveštaja moći da razume i svoje lične drame? Svetog Petra su tu napadali demoni, jeo je, piše Teodosije, „izdanke divljega bilja i gorki bukovi žir”, a danas mu dolazi neki mladi svet savršeno materijalno obezbeđen. Šta ih ovde vuče?
„Bože, kakvo je ovo čudo? Kako su lepe ove freske!”, kaže Nikola Osmokrović, jedan od putnika u hladnu Korišu. Živi u Beču, a njegovi su iz Vučitrna, gde mu se, iza oltara Crkve Svetog Ilije, nalaze porušeni grobovi bake i dede – Maksima i Mare. On stoji nad raskopanim grobnim mestom Svetog Petra Koriškog kao iznad porodične grobnice, a na nagrđenim freskama u pećini prepoznaje udarce koji su ih skrnavili i natpise s neprijateljskim porukama. Ipak, njegova briga nije očaj, jer ima misiju i čvrstu ideju da srpski mladi bečki svet na ovakvim mestima ima šta da kaže, sazna i sačuva. Njegov strah ima sve elemente zavičajnog iskustva i hrabrost oca koji je svog četvorogodišnjeg sina Vanju u prethodnoj poseti doveo na Kosovo i Metohiju.
Odvojeno od posete kompleksu isposnice Svetog Petra, 35 većinom mladih Srba iz Beča i Austrije, okupljenih oko „Srpskog centra”, Udruženja privrednika, pokušava da svaki trenutak provede sa svetinjama i ljudima, da pomogne i tu ostavi sebe. Oni su predstavnici ogromne srpske dijaspore i izgledaju kao svet koji je raskrstio s ideologijom, u njima se teško vide uobičajene srpske podele i sukobi. Janko Matić, Slađana Stančić, Kristina Maričić, Kristina Amidžić, Hristina Delić, Ivana Grujić, Maša Matić, Jovan Mihajlović, porodica Đondović, dolaze na Kosovo i Metohiju iz sigurnosti jednog sveta u kojem je gotovo sve planirano. Prisutni su na različite načine i traže svoju veru, civilizaciju i ličnu stabilnost.
Na pitanje Sebastijana Tajsa s početka ove priče: „Zašto ovo radiš i šta te vuče ovde?”, njegov kolega i prijatelj Aleksandar Matić nije dao odgovor, a nakon završene posete – Sebastijan ga više nije ni postavljao. Na naše navaljivanje da ipak kaže, inženjerski odgovara: „Osećam da me Kosovo i Metohija svaki put nadogradi”.
Moguće je da je nadogradnja ključna reč za otpor, slobodu i isposnicu Svetog Petra Koriškog, za susret s dobrom i Božićem kao večnim rađanjem, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
