U ovoj knjizi, doktor istorijskih nauka, Miloš Damjanović, donosi priču o Gavrilu Kićeviću iz Kragujevca, koji je sa samo devet godina učestvovao u balkanskim ratovima i postao najmlađi kaplar tog doba.
Dečak u ratu
Gavrilo Kićević nije bio mobilisan, budući da tadašnja vojna komanda nije regrutovala maloletnike. Uprkos njegovim godinama, uspeo je da se pridruži srpskim jedinicama, zahvaljujući pre svega, očevom razumevanju i podršci.
„Bilo je šokantno i neverovatno da dete od devet godina učestvuje u ratu. Srbija u to vreme nije imala potrebu za mobilizacijom dece, kao što se tolerisalo u ekstremnim slučajevima tokom Prvog svetskog rata. Ipak, Gavrilo Kićević je, uprkos protivljenju porodice, uspeo da se priključi vojsci, prvenstveno zahvaljujući podršci svog oca, koji je bio trećepozivac u Prvom balkanskom ratu“, kaže autor knjige dr Miloš Damjanović.
Kićevićev otac bio je vojnik od karijere, učesnik ratova Srbije još od 1876. godine. Pored Gavrila, imao je i sedam kćeri.
Kada je Gavrilo pobegao od kuće i krenuo ka frontu, porodica ga je ubrzo pronašla, ali su, uz molbu i zalaganje oca, vojne starešine odlučile da mu dozvole da ostane sa vojskom. Dodeljen je 1. bataljonu Šumadijske divizije, čiji je zadatak bio obezbeđivanje oslobođenih teritorija, posebno u okolini Kosovske Mitrovice i Zvečana.
Neobična vojna karijera
U to vreme Kosovska Mitrovica bila je jedno od ključnih uporišta Osmanskog carstva, sa preko 10.000 turskih vojnika i brojnim vojnim objektima. Ipak, osmanske snage su neočekivano napustile grad bez većeg otpora i tada je Vučitrnski odred ušao u grad. Nakon toga, trećepozivci su raspoređeni kako bi osigurali kontrolu nad teritorijom. Među njima je bio i Gavrilo Kićević, koji je na ovom podneblju boravio oko šest meseci i tokom tog perioda pokazao izuzetnu pronicljivost i snalažljivost.
„Srpska vojska je početkom januara te godine dobila zadatak da u roku od šest meseci pronađe skrovište arnautskog naoružanja na području Kosovske Mitrovice. Uprkos brojnim pokušajima i intenzivnim potragama, tajni arsenal nije pronađen. Ipak, ono što iskusnim vojnicima nije pošlo za rukom, uspelo je devetogodišnjem Gavrilu Kićeviću, koji je zahvaljujući svojoj pronicljivosti, inteligenciji i snalažljivosti nadmudrio lokalnu albansku decu i od njih doznao lokaciju skrovišta“, navodi Damjanović.
Zahvaljujući njegovom otkriću, vojska je uspela da ispuni svoju misiju, što je Gavrilu donelo izuzetno priznanje – dodeljen mu je čin kaplara.
„Dodeljivanje čina kaplara detetu tog uzrasta pokazuje da je njegov doprinos bio značajan. Da njegov podvig nije imao ratnu i vojnu vrednost, sigurno ne bi bio krunisan ovim činom. Pogotovo jednom detetu, koje nije deo redovnog vojnog sastava, nego je kao dobrovoljac, četnik, ušao u rat, nagraditi ga, odnosno, dodeliti mu čin kaplara, je rezultat toga da je postigao nešto od značaja za vojsku“, kaže Damjanović, prenosi Radio Kontakt Plus.
Najmlađi kaplar balkanskih ratova uskraćen za borbeni podvig
Nakon potpisivanja mira 1913. godine, ubrzo je izbio Drugi balkanski rat. Jedinica Gavrila Kićevića i njegovog oca je najpre stigla do tadašnjeg Ferizovića (današnji Uroševac), a zatim je prebačena na nekadašnju tromeđu Osmanskog carstva – Bugarske i Srbije, gde je čekala dalja naređenja.
Ipak, sukobi između srpske i bugarske vojske odvijali su se na drugim frontovima, tako da Gavrilo i njegova jedinica nisu direktno učestvovali u borbama. Pre nego što je imao priliku da se na bojnom polju dokaže, na položajima gde je bio raspoređen, sklopljen je mir, čime su okončane vojne operacije.
Tako je dečak, koji je već stekao slavu najmlađeg kaplara srpske vojske, ostao uskraćen za priliku da aktivno učestvuje u borbama.
„Nije mu se ispunila ta, možda, najveća dečja želja – da i on sa puškom u ruci, na neki način, doprinese tim oslobodilačkim ratovima ili slično“, dodaje Damjanović.
Od najmlađeg kaplara do zaboravljenog heroja
Nakon završetka balkanskih ratova, Gavrilo Kićević posvetio se civilnom životu. Za razliku od svog oca, više nije učestvovao u ratnim podvizima, iako je kasnije u vojsci stekao više činova. Uprkos hrabrosti i zaslugama iz detinjstva, vodio je tih i povučen život, daleko od bojnog polja i vojničke slave, gotovo potpuno zaboravljen od strane javnosti.
Po zanimanju je bio poreznik. Od 1939. godine živeo je sa svojom suprugom, sa kojom je dobio dvoje dece – kćerku Veru i sina Dušana. Iz Gornjeg Milanovca, gde je živeo jedno vreme, preselio se u Beograd, u kom je proveo ostatak života.
Kićević nepravedno u senci više od jednog veka
„Gavrilo Kićević (1903–1985) – biografija najmlađeg kaplara u Balkanskim ratovima i crtice iz porodičnog života“ prati celokupnu njegovu biografiju – od rođenja pa do smrti.
Autor je koristio brojne izvore, uključujući štampana izdanja, arhivske dokumente, porodične zapise i usmena svedočenja, kako bi rekonstruisao Kićevićev život i vojni put.
„Pojedini segmenti njegovog života osvetljeni su bogatije, dok su drugi manje zastupljeni, u zavisnosti od dostupnosti izvorne građe“, pojašnjava Damjanović.
Rad mnogih srpskih dobrovoljaca tokom oslobodilačkih ratova, od kojih su pojedini bili poznate, javne ličnosti, uglavnom je dobro dokumentovan. Međutim, postoje i oni čiji su podvizi nepravedno ostali u senci.
„Neki od njih ostali su nepoznati domaćoj istoriografiji duže od jednog veka, što je slučaj sa devetogodišnjim detetom Gavrilom Kićevićem iz Kragujevca“, podvlači istoričar Damjanović.
„Srpska istorija je bogata i inspirativna, ali nedovoljno istražena“
Istorija Srba, naročito u 20. veku, koliko god da je tragična, podjednako je bogata fascinantnim i pozitivnim sadržajem koji je, nažalost, navodi Damjanović, ostao nepoznat do danas. Upravo zato postoji potreba za daljim istraživanjima i većim angažovanjem profesionalnih istoričara, ali i svih drugih istraživača, kako bi se prošlost rasvetlila i bolje razumela, smatra ovaj istoričar.
„Uvek ima prostora za nova istraživanja, nova saznanja i nove rezultate. Bez obzira na savremene političke i druge nedaće koje nas pogađaju, možemo da pronađemo uzore i ideale u prošlosti, među našim precima. To nam može biti nadahnuće i podstrek da ne očajavamo, bez obzira na probleme sa kojima se suočavamo kao društvo i nacija“, mišljenja je Damjanović.
Dodaje da Srbi imaju bogatu i veličanstvenu istoriju, koja u poređenju sa mnogim drugim narodima deluje impresivno, te da zbog toga ne bi smeli da razvijaju autošovinistički odnos prema sopstvenoj prošlosti.
„Iako možda često ne dostižemo vrednosti i podvige naših predaka, imamo razloga da budemo ponosni na svoju naciju. Kada pogledamo druge narode, koji imaju neuporedivo skromniju prošlost, ali nikada ne pokazuju negativan odnos prema sebi, trebalo bi i mi da budemo svesni svoje vrednosti i nasleđa“, zaključuje Damjanović.
